Kada neko (poput Profesora Radovanovića) ne pokušava da dobije nešto ispod žita, pa govori potpuno otvoreno, sve deluje lako i razumljivo. Kada neko, sa druge strane, pokušava da prikrije i izokrene i najočiglednije stvari, sve postaje natezanje i do svega se dolazi "na mišiće". Vučićev režim je doveo do savršenstva da se za svaku sitnicu, koja se podrazumeva kao uobičajeni posao države, mora uložiti ogroman napor da bi se uopšte saznalo šta se dešava. Dok u celom svetu ljudi samo rade svoj posao i stvari vremenom dolaze u normalu, u Srbiji je glavni "posao" sakriti svaku brljotinu po cenu potpunog rasula.

Sad konačno imamo potvrdu da je krizni štab izabrao lično Vučićć. Zato oni nisu nikad ni odgovorili na pitanje ko ih je, po kojim kriterijumima i pravilima uvrstio u krizni štab.
I normalno da u takvom štabu nije bilo mesta za dostojanstvenog i OBRAZovanog stručnjaka Radovanovića.

Bravo profesore!I sama sam se nosila mišlju da uđem u polemiku sa Ljiljanom Smajlović, čije me kolumne na stranicama Nedeljnika već dugo iritiraju. Bez želje da je uvredim postala je pakosnica koja na leđa nesrećne i razjedinjene opozicije tovari još po neki tovar, večito je savetujući i koreći, kao loša učiteljica, šta joj valja činiti. I tako iz broja u broj, iz kolumne u kolumnu! Malo je i previše!

Ma bravo,veoiki covece pa tek onda,strucnjace.Malo je takvih u ovo tesko vreme.

Profesor Radovanović ima rečenicu na kojoj bi joj pozavideli i mnogi novinari Nina, iz onog vremena kad je Nin bio pojam dobrog i pismenog novinarstva, a ne ovog danas, sasušenog i uvelog, kao i sve drugo što je bilo jedro i živo u Srbiji. Krinka, kad je došla u Nin, i tu se nekoliko godina muvala, duvajući u istu žutu tikvu sa bezbojnim Bujketom, bila je na spoljnoj rubrici, koju niko od nas nije uvažavao (mogao si tamo da pišeš i da je ratni car Hirohito bio mirotvorac), a kad je poželela da se bavi politikom preporučio sam joj da ode u Politiku, čak sam joj naručio kočiju sa osam konja. Otišla je iz Nina, i Bujke isto tako, niko za njima nije suzu pustio, i tako su najgori od svih nas postali glavni urednici i direktori. To su ona piskarala koja su napadala one koje niko ne brani i branila one koje niko ne napada. U državi, koju vodi jedan psihopata, oni su plod "utrobe" njegove, koje ponekad proguta pa povrati, kao krmača koja proždire svoj okot.